Један од најубедљивијих доказа да је лик кога зову Исус Христ измишљен може јасно да се види у сваком примерку Новог завета. Ако је икада било слона у радњи, то је то. Питате о чему ја то причам? Па причам о Јеванђељу по Јовану, такође познатом као Четврто јеванђеље. Данас се оно обично назива Четвртим јеванђељем јер је наивна тврдња да га је написала особа звана апостол Јован, који је иначе био син неког Зебедије и који је успут био неписмен и говорио арамејски, очигледно апсурдна. Шта год било да било, Јеванђеље по Јовану сасвим сигурно нису мемоари једног старог рибара који је писао теолошке расправе на полираном грчком језику у дому за пензионере, користећи Марка као подсетник. Јеванђеље по Јовану је ноторни анти-јеврејски спис, који стално прозива Јевреје као противнике добрих момака, Исусових следбеника, који су, наравно, и сами били Јевреји. Аутори овога јеванђеља конструишу читаве говоре, од хиљаду и више речи, и стављају их у уста Исуса који у другим јеванђељима једва да користи ишта дуже од једносложних речи или препаковане параболе. Осим тога, Јовановог Исуса није много брига за сиромахе и невољнике, али се зато до у бескрај бави својом божанственошћу, славом и важношћу. Оно што имамо у Јеванђељу Јовановом је бог Исус, божанство које је на планети Земљи само у пролазу и које обзнањује да само оно може бити обожавано и вољено. Ту су формулацију срочили непознати јеврејски отпадници и појеврејчени пагани из другог века, из времена када је уминуо страх од скорог судњег дана. Њихов је бог онај за дуге стазе, осмишљен да се надмеће и да замени конкуренцију, било да она долази од рабинског јудаизма, принудних крститеља, гностика или свештеника Диониса или Асклепија. Аутори Јеванђеља Јовановог узимају све њих на нишан. Хришћани су одувек знали да постоје потешкоће са такозваним Јеванђељем по Јовану, да оно прича причу која је често у супротности са остала три јеванђеља. У њему су изостављене многе кључне епизоде које се могу наћи у синоптичким /усаглашеним/ јеванђељима, укључујући чак и оне у којима се спомиње сам апостол Јован. Са друге стране, оно спомиње приче, чуда и ликове сасвим непознате другим еванђелистима, а који би, ако су истинити, требало да буду споменути. Али, током векова, хришћани су изнашли начине како да превазиђу такве проблеме. Због тога је данас за њих погодније да се одрекну наводног аутора еванђеља, а не самог јеванђеља. Јер, било за добро или зло, Јованово јеванђеље је оно које дефинише многа основна хришћанска уверења, попут Христове божанствености, бесмртности душе, или спасења кроз веру. Типично је да хришћански писци описују четврто јеванђеље не као још једну биографију Исуса већ као размишљање о "значењу Исуса". Па ипак, уз сва своја грандиозна и китњаста објашњења суштине и значења Исуса, све те бескрајне метафоре о хлебу са неба, живој води, правом вину, пастиру и његовим овцама, итд., Јованово јеванђеље ипак нуди још једно прежвакавање приче о Исусу. И од тога ћемо кренути, зато што та препричана основна прича објашњава пренадувану теолошку надградњу која дави ово јеванђеље. Прва упадљива прерада четвртог јеванђеља је да је Исусово службовање нарасло са једне на три године. Писци Јеванђеља спомињу не само једну већ три различите свечаности Пасхе. Да ли се ту ради само о другачијим обичајима: неки су се рани хришћани држали традиције трогодишње службе, а други једногодишње службе? Може ли неко искрено да тврди тај се читави дијалози могу запамтити од речи до речи и то деценијама, док верници не могу да се договоре да ли су ове речи биле изговорене једне године или током три године? Дозволите ми да вам понудим алтернативно објашњење. Писци Јовановог јеванђеља су толико драстично преиначавали и преписивали материјале наслеђене од Марка, Матије и Луке да се створила потреба за три пасхе, да би у њих уклопили своју нову теологију, преправке и догме. У Марковој оригиналној причи, драма се гради на претпостављеном сукобу у Јерусалиму, где Исус избацује мењаче новца и чисти храм. Од тог тренутка јеврејске власти планирају да убију Исуса. Јованово јеванђеље, које датира из много каснијег времена, када су се хришћани одвојили од Јевреја, жели да истакне ову тачку разиласка и смене: да је вера у Христа потпуни раскид са старим и застарелим јудаизмом. Тако се чишћење Храма помера на почетак, а не на крај, Исусовог службовања. То је пасха број један. Међутим, пошто је чишћење храма померено на почетак Исусовог службовања, Јованова хронологија је изгубила првобитни врхунац приче, тако да је био потребан нови окидач за завршне догађаје. Аутори јеванђеља то постижу измишљањем чуда које превазилази све претходна чуда: васкрс Лазара након четири дана у гробу. Ово ново чудо је само прерада приче из Луке, али трик ради. Дакле, према Јовановој ревизији текста, васкрс Лазара сада присиљава јеврејске власти да планирају убиство Исуса. Ови догађаји убацују се у хронологију на Пасху број два. Али ово није крај! У првобитној причи, Исус седа за пасхалну трпезу са својим ученицима и тако заснива оброк сећања на себе. Међутим, у тренутку када писци Јовановог јеванђеља ово пишу, хришћанство је већ раскинуло са својим јеврејским коренима, а прихватило праксу која вуче порекло од паганских религиозних мистерија. И тако Јованов Исус не дели пасхалну трпезу са својим ученицима, него уместо тога он сам постаје оброк! И због тога се, а не због некакве чудновате рупе у колективном памћењу, у Јовановом јеванђељу последња вечера и само распеће дешавају дан раније него у другим јеванђељима. Исус се спрема за своју жртву истога дана када се јагњад припрема за Пасху. Ово претварање Исуса у божије жртвено јагње није небитно. У тој фази црква дефинише своје догме и регулише своја причешћа. Ставља се тачка на даље шпекулације и лична откровења. Преломном тачком постаје спремност будућих хришћана да учествују у новооснованом причешћу где се једе Исусово месо и пије његова крв. Сада, дакле, имамо разлог зашто Јованово јеванђеље додаје трећу пасху између пасхе један и два. Тиме се омогућава да сам Исус зацрта нову еухаристију. Писци Јовановог јеванђеља су испланирали да Исус напустили Јерусалим и врати се у Галилеју, непосредно пре друге пасхе, где убацују причу о хлебовима и рибама из Марковог јеванђеља. И, после прежвакавања накићене верзије храњења 5000 људи, Јованово јеванђеље креће у велики дискурс о хлебу живота, мењајући сврху чуда храњења мноштва као увод у нешто сасвим другачије. Исус детаљно објашњава својим следбеницима грубу истину да морају да једу месо сина човечијег и пију његову крв да би добили живот. Текст чак бележи да су многи "Јевреји" у том тренутку престали да буду Исусови ученици. Овде дакле видимо да Јованово јеванђеље није сећање на неку другу традицију, са мноштвом занимљивих изузетака које очевидац тих невероватних догађаја ипак може да прати. Напротив, четврто јеванђеље је ручни рад цркве која показује мишиће и почиње да ужива у земаљским наградама. Без срама и стида, аутори Јовановог јеванђеља редигују и ревидирају првобитну причу о Исусу. Они преуређују и измишљају, они бришу и лажу ради сопствене користи: целокупно јеванђеље је прожето измишљотинама и лажима. Али, да ли је Јеванђеље Јованово јединствено у том погледу? Не, наравно да није. СВА јеванђеља су прожета измишљотинама и лажима али њихова лажи постају још лукавије и сврсисходније са сваком поновном редакцијом.
Not that it's particularly controversial, but who produced this and what sources support this research? Like the gospel it describes, it seems to be unsourced and anonymous.